Повереник за заштиту равноправности

Истраживање јавног мњења

ИЗВЕШТАЈ О ОДНОСУ ПРЕДСТАВНИКА И ПРЕДСТАВНИЦА ОРГАНА ЈАВНЕ ВЛАСТИ ПРЕМА ДИСКРИМИНАЦИЈИ У СРБИЈИ

Београд, децембар 2023.

САДРЖАЈ

Сажетак                                                                                                                                              3

1 Увод                                                                                                                                                 7

1.1. Правни, стратешки и институционални антидискриминациони оквир                          7

1.2. Методологија истраживања                                                                                                 12

2 Схватање и перцепција заступљености дискриминације                                           16

3 Лично искуство дискриминације                                                                                        22

4 Познавање и ставови о правном оквиру                                                                           27

5 Дискриминаторно понашање                                                                                               32

6 Ставови према говору мржње и његово препознавање                                               34

7 Ставови према дискриминацији                                                                                         40

7.1 Перцепција одговорности припадника у ризику од дискриминације за дискриминацију       40

7.2 Перцепција ставова у институцији                                                                                      42

7.3 Ставови према женама                                                                                                           52

7.4 Ставови према избеглицама и мигрантима                                                                         53

7.5 Ставови према ЛГБТ+ особама                                                                                             55

7.6 Ставови према Ромима                                                                                                          57

7.7 Ставови према особама са инвалидитетом                                                                          58

8 Ставови према одговорности и улози институција у борби против дискриминације  59

9 Закључци и препоруке за даље поступање                                                                      63

Сажетак

Начело једнакости и забрана дискриминације представља једно од основних људских права и стубова сваког модерног, демократског друштва. Антидискриминациони правни оквир Републике Србије у великој мери је усклађен са релевантним међународим оквиром, те као такав пружа добар основ за превенцију и заштиту од дискриминације. Антидискриминациона одредба уведена је и у највиши правни акт - Устав из 2006. године. Системски закон у овој области представља Закон о забрани дискриминације, који је донет 2009. и измењен и допуњен 2021. године. Овим законом, дискриминација је у Србији експлицитно забрањена у односу на низ личних својстава, укључујући расу, држављанство, националну припадност или етничко порекло, верска или политичка убеђења, пол, род, родни идентитет, сексуалну оријентацију, полне карактеристике, имовно стање, здравствено стање, инвалидитет, чланство у политичким, синдикалним и другим организацијама и друге основе. У циљу активне промоције равноправности, праћења и анализе појаве дискриминације као и примене антидискриминих прописа и обезбеђивања адекватне подршке грађанима и грађанкама у заштити од дискриминације, Закон о забрани дискриминације успоставио је и посебну институцију, Повереника за заштиту равноправности. Такође, у Републици Србији постоји низ других прописа којима се гарантује једнакост, укључујући и оне који се односе на државне службенике и службенице и локалну самоуправу.

Истраживање односа представника и представница oргана јавне власти према дискриминацији у Републици Србији представља треће по реду истраживање на ову тему које је Повереник за заштиту равноправности спровео. Претходна истраживања спроведена су 2014. и 2018. године. Тренутно истраживање садржи велики број питања која су постављена претходних година, те нуди увид у промене ставова представника и представница органа власти према дискриминацији, али и нова питања која су усклађена са истраживањем односа грађана и грађанки према дискриминацији, што је омогућило упоређивања  резултата и закључивање које омогућава значајније интервенције и активности у будућности.

Истраживање обухвата следеће кључне области:

1. Схватање и перцепција заступљености дискриминације

2. Лично искуство дискриминације

3. Познавање и ставови о правном оквиру

4. Дискриминаторно понашање

5. Ставови према говору мржње и његово препознавање

6. Ставови према дискриминацији

7. Ставови према одговорности и улози институција у борби против

дискриминације

Истраживање је спроведено током децембра 2023. године на територији Републике Србије (без Косова и Метохије), на случајном, репрезентативном узорку од 520 представника органа јавне власти старијих од 18 година. Подаци су прикупљани методом ”лице у лице.” У даљем тексту налази истражиња приказани су у односу на основне области испитивања.

Схватање и перцепција заступљености дискриминације

•   71.4% представника органа јавне власти сматра да је дискриминација у Србији ретка и веома ретка.

•   14.3% испитаника сматра да дискриминација представља значајан проблем у Србији, а преовлађује доминантан став да је она на истом нивоу као и пре пет година.

•   представници органа јавне власти сматрају да се неједнаком третману најчешће излажу особе по основу сексуалне оријентације и родног идентитета, инвалидитета и политичког опредељења.

•   представници органа јавне власти у значајно већој мери сматрају да је дискриминација заступљена у односу на Роме, жене и мигранте, док се као најмање дискриминисане мањинске групе перципирају Мађари, Хрвати и Албанаци.

•   представници органа јавне власти сматрају да је дискриминација најприсутнија у области рада и запошљавања, образовања и стручног усавршавања, јавног информисања и медија и социјалне заштите.

Лично искуство дискриминације

•   свега 16.1% испитаника је било сведок неког случаја дискриминације, или познаје особу која је била изложена дискриминацији у последњих 12 месеци.

•   убедљиво највећи број испитаника сматра да није доживело дискриминацију (83.3%) у истом периоду.

•   од оних који су доживели дискриминацију у последњих 12 месеци, нешто више од четвртине наводи да је дискриминацију доживело на послу (28.2%), односно приликом тражења посла (11.3%).

•   од особа које су лично доживеле дискриминацију, чак 83.1% случај нису пријавиле.

Познавање и ставови о правном оквиру

•   32.5% не зна да ли је дискриминација забрањена у Србији.

•   39.4% да не зна да ли постоји општи антидискирминациони закон.

•   од оних који знају да постоји Закон о забрани дискриминације, готово једна половина није упозната и са садржајем закона (47.0%).

•   од укупног броја оних који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, једна четвртина позитивно оцењује његова решења.

Дискриминаторно понашање

•   степен препознавања дискриминације код представника органа јавне власти већи је у односу на период од пре 5 и 10 година.

Ставови према говору мржње и његово препознавање

•   свега 35.2% сматра да је говор мржње санкионисан у Републици Србији.

•   представници органа јавне власти сматрају да је говор мржње веома често и често присутан на интернет порталима (60%), а потом на телевизији (59%), на графитима и муралима (57%).

•   Чак 9/10 представника органа јавне власти препознају говор мржње у изјавама и сматрају да је он најчешћи у односу на Роме, мигранте и ЛГБТ+ особе.

•   77.7 % се не слаже са тврдњом да строго санкционисање говора мржње може да угрози слободу говора.

Ставови према дискриминацији

•   половина представника органа јавне власти се не слажу са тврдњом да дискриминисана лица својим понашањем доприносе да буду дискриминисана.

•   представници органа јавне власти сматрају Роми (39.9%), ЛГБТ+ особе (32.1%), мигранти (28.9%) и Албанци (21.1%) највише доприносе да буду дискриминисани.

•   предрасуде су значајно мање присутне међу представницима органа јавне власти него пре 5 година.

•   представници органа јавне власти најмање оцењују да судови и тужилаштва третирају једнако све грађане, а највише да то чини Влада Републике Србије.

•   тек мање од једне половине (41%) се слаже да представнике власти треба оштрије кажњавати од грађана за дискриминаторско понашање и изјаве.

•   свега 1/10 испитаника сматра да њихове колеге и сарадници често изражавају дискриминаторске и увредљиве ставове и мишљења, а још мањи проценат сматра да се они понашају дискриминишуће (свега 6.6%).

•   преко две трећине испитаника изјавило је да се дискриминишући ставови колега не толеришу.

•   значајно мањи број испитаника је спреман да се супротстави колеги који изражава дискриминаторске ставове и који дискриминаторски поступа, као и да случај пријави, у односу на истраживање од пре 5 година.

Ставови према одговорности и улози институција у борби против дискриминације

•   представници органа јавне власти оцењују релативно позитивно ангажовање државе у сузбијању дискриминације.

•   највећи број испитаника позитивно оцењује рад Повереника за заштиту равноправности у борби против дискриминације.

•   представници органа јавне власти сматрају да су посебне мере најприхватљивије у области рада и запошљавања, у области социјалне заштите, у области здравствене заштите, као и у области образовања и стручног оспособљавања.

На основу свега изнетог, дате су следеће препоруке за даље поступање у циљу превенције и сузбијања дискриминације у Србији:

1. Неопходно је наставити рад на унапређењу капацитета за препознавање и сузбијање дискриминације представника органа јавне власти;

2. Потребно је организовати обуке о правном антидискриминационом оквиру, како би сви представници органа јавне власти били упознати са тим да је дискриминација забрањена у Србији;

3. Потребно је уложити напоре да се сви представници органа јавне власти упознају са садржином Закона о забрани дискриминације, као и са имплементацијом закона како би у већој мери могли да дискутују о постојећим законским решењима и њиховој примени;

4. Требало би организовати радионице за представнике органа јавне власти на којима би се дискутовали суптилнији облици дискриминације, нарочито посредна дискриминација, јер је истраживање показало да се такве ситуације још увек не пропознају као дискриминација у довољној мери. Радионице би требало да укључују и активности на сузбијању стереотипа и предрасуда, посебно у односу на избеглице и мигранте, ЛГБТ+особе, Роме и особе са инвалидитетом;

5. Потребно је континуирано радити на оснаживању представника органа јавне власти да се у већој мери супротстављају колегама и сарадницима који имају дискриминишуће и увредљиве ставове и поступања, као и да пријављују случајеве дискриминације у већој мери него до сада;

6. Важно је уложити напоре да представници органа јавне власти учествују у разбијању предрасуда и стереотипа и негативних ставова грађана према женама, мигрантима и ЛГБТ+ особама у виду њиховог извештавања, пружања правне помоћи, организовања трибина и сл;

7. Потребно је радити на даљем повећању доступности и видљивости Повереника за заштиту равноправности и оснаживању представника органа јавне власти да у већој мери користе екстерне механизме за заштиту од дискриминације;

8. Неопходно је уложити напоре да се представе резултати коришћења различитих механизама за заштиту од дискриминације, како би и већи број представника органа јавне власти стекао увид у њихову делотворност и чињеницу да се њима постиже резултат - заштита од дискриминације;

9. Било би пожељно да се наредним истраживањима представници  органа јавне власти поделе на представнике управе и представнике правосуђа, како би се добили још потпунији подаци о њиховој перцепцији о дискриминацији, а тиме пројектовале и конкретније мере за унапређење ситуације у области недискриминације.

1 Увод

1.1. Правни, стратешки и институционални антидискриминациони оквир

Начело једнакости и забрана дискриминације представља једно од основних постулата људских права и сваког моедрног, демократског друштва. Пред законом су сви једнаки, имају праву на једнаку заштиту и не смеју бити изложени неједнаком третману само због неког свог личног својства. Ово начело уведено је у правни систем Републике Србије који на један свеобухватан начи забрањује дискриминацију и успоставља механизме за заштиту од дискриминације. Антидискриминациони правни оквир Републике Србије u у великој мери је усклађен са релевантним међународим оквиром, што је констатовано и у извештајима међународних тела,^[1] те као такав пружа добар основ за превенцију и заштиту од дискриминације. Антидискриминациона одредба уведена је и у највиши правни акт - Устав из 2006. године, чиме је забрана дискриминација постала уставна катерија.^[2] Устав у члану 21. прокламује једнакост свих пред законом и једнаку законску заштиту и забрањује дискриминацију по било ком основу, а нарочито по основу: расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Начело једнакости свих пред законом подразумева и да органи јавне власти који спроводе законе морају у свом свакодневном раду поштовати принцип једнакости. Устав Републике Србије један је од ретких уставних докумената који изричито признаје посебне мере које су усмерене на постизање пуне равноправности лица или групе лица која се налазе у суштински неједнаком положају у односу на остале грађане. Овим је признато да није довољно само формално прокламовати једнакост у друштву, већ да циљ друштва треба да буде постизање суштинске неједнакости, због чега је потребно да се предузму одређене мере којима се припадницима појединих група које се налазе у ризику од дискриминације омогућава веће учешће у друштвеном животу, њихова видљивост и оснаживање. Такође, Србија је ратификовала све универзалне и европске конвенције којима се прокламује начело једнакости и забрањује дискриминација, а узима у обзир и правне тековине ЕУ као држава кандидат.

Да би члан 21. Устава био операционализован, усвојен је адекватан антидискриминациони законски оквир којим се дефинише дискриминација, признају облици дискриминације и регулишу посебни случајеви дискриминације. Системски закон у овој области представља Закон о забрани дискриминације, донет 2009.^[3] и измењен и допуњен 2021.године.^[4] Закон забрањује ”свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин”,^[5] када је оно засновано на неком личном својству. Као својства на основу којих није дозвољено правити разликовање изричито се спомињу: раса, боја коже, преци, држављанство, национална припадност или етничко порекло, језик, верска или политичка убеђења, пол, род, родни идентитет, сексуална оријентација, полне карактеристике, ниво прихода, имовно стање, рођење, генетске особености, здравствено стање, инвалидитет, брачни и породични статус, осуђиваност, старосно доба, изгле, чланство у политичким, синдикалним и другим организацијама. Закон се односи и на и друга стварна, односно претпостављена лична својства, попут пребивалишта. Закон препознаје следеће облике дискриминације: непосредну и посредну дискриминацију, повреду начела једнаких права и обавеза, забрану позивања на одговорност, удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње, узнемиравање, понижавајуће поступање, полно и родно узнемиравање, навођење на дискриминацију и сегрегацију. Закон такође признаје посебне мере, које су уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица, и групе лица које се налазе у неједнаком положају. Нарочито је значајно поменути да се овим законом уводе и адекватни механизми заштите од дискриминације, што је од кључног значаја за особе које су изложене дискриминацији. Закон као посебан случај признаје и дискриминацију у поступцима пред органима јавне власти и забрањује такво поступање службеног лица, односно одговорног лица у органу јавне власти и то у поступку заштите права лица пред судовима и органима јавне власти.^[6]

Сет антидискриминационих закона у Републици Србији, поред Закона о забрани дискриминације, чине и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, ^[7]праћен Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом,^[8] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом као поебан случај признаје дискриминацију у поступцима пред органом јавне власти и наводи да дискриминација обухвата: 1) ускраћивање права особа са инвалидитетом, ако се ово право у истим околностима признаје особама без инвалидитета; 2) постављање посебних услова за остваривање права особи са инвалидитетом, осим ако такве услове не оправдавају разлози опште, личне и имовинске безбедности, које орган јавне власти мора посебно назначити; 3) ускраћивање права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања дошло због инвалидности подносиоца захтева; и 4) вођење поступка остваривања права особа са инвалидитетом на начин који фактички онемогућује или знатно отежава остварење права.^[9] Закон као посебно тежак облик дискриминације препознаје узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом од стране носилаца јавних функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања права особа са инвалидитетом, због њене инвалидности.

Законом о родној равноправности из 2021. године,^[10] замењен је Закон о равноправности полова,^[11] који има велики број одредби којима се органима јавне власти намећу обавезе у циљу остварења родне равноправности. Тако Закон сваком лицу, без обзира на пол и род, гарантује право на једнаке могућности учешћа у одлучивању и управљању јавним пословима и право да под равноправним условима ступа у јавне службе и на јавне функције.^[12] Законом се даље гарантује политика једнаких могућности и врсте мера за остваривање и унапређење родне равноправности у Србији. Тражи се и прикупљање и обрада података разврстаних по полу, као и доношење планских аката у области родне равноправности и извештавање о њиховој реализацији. Органи јавне власти имају обавезу праћења, планирања, спровођења и објављивања резултата политика једнаких могућности, као и обавезу спровођења уравнотежене заступљености у органима управљања и надзора.

Такође, окосницу заштите мањина чини Закон о заштити слобода и права националних мањина,^[13] којим се омогућава остварење уставом гарантованих мањинских права и предвиђа усвајање посебних мера којима се постиже једнакост, нарочито ромске заједнице, али и других мањинских група у Републици Србији. Овим законом гарантује се право на употребу мањинских језика у поступцима, као и објављивање закона на језицима мањина.^[14] Ово право је даље разрађено у Закону о службеној употреби језика и писма.^[15] Такође, Закон о државним службеницима гарантује да су при запошљавању у државни орган кандидатима доступна сва радна места под једнаким условима, али се при запошљавању води рачуна о томе да национални састав, заступљеност полова и број особа са инвалидитетом одсликава у највећој могућој мери структуру становништва.^[16] Исто тако, одређена радна места као посебан услов предвиђају знање језика и писма националних мањина, те закон уређује ово питање, као и првенство једнако квалификованом кандидату који је припадник националне мањине. Коначно, Закон о локалној самоуправи ставља у надлежност општине и старање о остваривању, заштити и унапређењу људских и мањинских права и родној равноправности.^[17] Такође, Закон предвиђа да грађани у локалној самоуправи управљају јавним пословима од непосредног, заједничког и општег интереса за локално становништво.^[18]

Када се ради о механизмима заштите од дискриминације, Закон о забрани дискриминације предвиђа покретање поступка притужбом пред Повереником за заштиту равноправности, као и посебну антидискриминациону парницу. Такође, кривичноправна заштита од дискриминације уређена је Кривичним закоником Републике Србије, који садржи више кривичних дела у вези са забраном дискриминације,^[19] док је покретање прекршајног поступка уређено Законом о прекршајима.^[20] Коначно, последњих година је настављена законодавна активност у области антидискриминације, а посебно је важно поменути Закон о укретању уз помоћ пса водича,^[21] Закон о употреби знаковног језика,^[22] Закон о становању и одржавању зграда,^[23] као и Закон о бесплатној правној помоћи.^[24]

Дакле, законодавни антидискриминациони оквир у Републици Србији чини велики број прописа којима се успоставља целовит систем правне заштите од дискриминације и који је у великој мери усаглашен са релевантним међународним антидискриминационим стандардима. Овај правни оквир употпуњен је и документима јавних политика, пре свих Стратегијом превенције и заштите од дискриминације за период од 2022 до 2030. године^[25] и Акционим планом за примену Стратегије за период од 2022. до 2023. године.^[26] Такође,  донет је низ других стратешких докумената који се односе на унапређење положаја група које су најчешће изложене дискриминацији у Републици Србији.^[27] Документима јавних политика даље се дефинишу мере и активности којима се постиже равноправност, смањује социјална дистанца и искљученост појединих група. Такође, 2022. године припремљен је инструмент за укључивање принципа да нико не буде изостављен у законска и стратешка документа Републике Србије, а који налаже да се током израде, усвајања, имплементације и праћења примене законских и стратепких докумената води рачуна о групама које су у посебном ризику од дискриминације и искључености.

На основу Закона о забрани дискриминације формиран је Повереник за заштиту равноправности као независан, самосталан и специјализован државни орган који има широк мандат у области превенције и заштите од дискриминације. Задатак Повереника за заштиту равноправности је да разматра притужбе грађана, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима, информише подносиоца притужбе о његовим правима и могућностима покретања судског или неког другог поступка заштите од дискриминације, покретање тзв. стратешких парница, када постоје случајеви учестале и широко распрострањене дискриминације, као и они случајеви који изазивају тешке последице по припаднике маргинализованих друштвених група, а у погледу којих постоје добри изгледи за успех и потенцијал за остваривање циљева стратешког парничења. Такође, Повереник за заштиту равноправности има задатак да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације, да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, да прати како се закони и други антидискриминациони прописи спроводе, да даје мишљења на нацрте закона и других прописа, али и да иницира доношење прописа у овој области.

Повереник подноси Народној скупштини годишњи извештај о стању у области заштите равноправности, који садржи оцену рада органа јавне власти, пружалаца услуга и других лица, уочене пропусте и препоруке за њихово отклањање. Извештај може да садржи и наводе о спровођењу закона и других прописа, односно о потреби доношења или измене прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације. Активности Повереника за заштиту равноправности у великој мери су усмерене и на сарадњу са органима јавне власти, организацијама цивилног друштва, академском заједницом, али и на успостављање и одржавање међународне и регионалне сарадње. Такође, Повереник за заштиту равноправности придаје велику пажњу издавању публикација и организовања тренинга за представнике и представнице различитих институција.

Међутим, упркос евидентним помацима, дискриминација у Србији је још увек веома присутна. Посебан проблем и даље представља непостојање целовитог система праћења дискриминаторских појава и њихово санкционисање, тако да и извештаји о перцепцији, ставовима и искуствима припадника органа јавне власти представљају значајан извор информација за постојање препрека у остврењу заштите пред органима јавне власти, али и положај припадника органа јавне власти.

Прво истраживање о односу представника органа јавне власти према дискриминацији спроведено је 2013. године, а друго 2018. године. Ово је, дакле, треће истраживање које треба првенствено да користи Поверенику за заштиту равноправности као извор информација за потребе анализирања својих досадашњих активности у области превенције од дискриминације, као и у дефинисању нових активности, које су усмерене на побољшање положаја одређених осетљивих група. Посебно је важно пратити и трендове, који се могу уочити у последњих пет година од спровођења претходног истраживања. Циљ истраживања је да утврди да ли је у претходних пет година дошло до одређених промена и ако да, каквих, као и да пружи адекватну основу за креирање даљих активности чија би реализација у наредном периоду могла да допринесе активнијем укључивању свих релевантних друштвених актера у ефективном сузбијању дискриминације.

1.2. Методологија истраживања

Истраживање је реализовала агенција Фактор Плус током децембра 2023. године на територији Републике Србије (без Косова и Метохије), на случајном, репрезентативном узорку од 520 представника органа јавне власти старијих од 18 година. Подаци су прикупљани методом ”лице у лице.” Методологија узорка је унапређена у односу на претходна истраживања ради добијања прецизнијих података и могућности њиховог упоређивања са Еуробараметром, али су питања из упитника остала упоредива са претходним истраживањима.

Узорком су обухваћени следећи органи јавне власти:

• Народна скупштина Републике Србије

• Скупштина АП Војводине

• Градске скупштине

• Општинске скупштине

• Влада Републике Србије

• Влада АП Војводине

• Градска већа

• Општинска већа

• Судови

• Тужилаштва

Структура узорка је следећа:

Пол: 52.1% жене, 47.9% мушкарци;

Старост: 8.5% узраста 18 - 29 година; 27.3% узраста 30 - 39 година; 41.2% узраста 40 - 49 година; 16.9% узраста 50-50; 6.2% узраста 60+.

Припадност националној групама: убедљиво највећи број испитаника је српске националности (91%), потпом следе припадници мађарске националне мањине (3.8%) и хрватске националне мањине (1.9%), док је проценат припадника осталих националних мањина занемарив (испод 1%).

ДЕ3. Које сте националности?

Припадност рањивим групама: 89% испитаника не припада рањивим групама, док је највише припадника националних мањина - 8.1%, а потом верских мањина - 6.0%, Рома - 1.0%, особа са инвалидитетом 0.8%, ЛГБТ+ особа - 0.4% и оболелих од ХИВ/АИДС-а - 02.%. Занимљиво је да готово исти проценат испитаника као и код истраживања перцепције грађана о дискирминацији сматра да су припадници мањинских група, што одговара просеку у ЕУ где 12% сматра да припада некој мањинској групи. Такође, као и код грађана, и овде највећи број испитаника се идентификује као припадник националних мањина, иако је Рома значајно мање у односу на истраживање о перцепцији грађана о дискриминацији.

ДЕ6. Да ли припадате некој од наведених група?

Образовање: Очекивано, имајући у виду профил испитаника овог истраживања, највећи број има завршен факултет - 47.3%, четворогодишњу средњу школу - 36.5% и вишу школу - 10.8%. Занемарљив је број оних који имају специјализацију или завршене последипломске студије - 2.5%, као и основну школу - 1.7% и трогодишњу средњу школу - 0.8%.

ДЕ3. Који је највиши ниво образовања који сте завршили?

Радно искуство: највећи број испитаника ради у општинској управи - 29%, а потом следе градска управа - 17.3%, суд - 12.9%, Влада и министарства - 10%, Народна скупштина РС и градска скупштина - по 7.7%, општинска скупштина - 7.5% и Скупштина АПВ - 4.2%. Најмање испитаника је запослено у Влади АПВ - 2.5% и у тужилаштву - 1.2%.

ДЕ7. Где радите?

Важно је напоменути да сви изрази које се користе у овом извештају, а који су изражени у граматичком мушком роду, подразумевају мушки и женски род лица на које се односе.

2 Схватање и перцепција заступљености дискриминације

Овај одељак илуструје ставове представника органа јавне власти о распрострањености дискриминације у Србији, односно перцепцију заступљености дискриминације у односу на различите групе, као и у различитим областима живота. Иако мера перципиране дискриминације не указује на стварну распрострањеност дискриминације у друштву, перципирана дискриминација значајно је повезана са друштвеном кохезијом, поверењем у институције система, а исто тако може да укаже на области на које би требало усмерити посебне напоре у развоју мера ради сузбијања дискриминације.

С3 У којој мери је, по Вашем мишљењу, дискриминација заступљена у Србији? (%)

Преко две трећине испитаника представника органа јавне власти сматра да се дискриминација ретко испољава у Србији, што је супротно од ставова изражених у истражиовању из 2018. године.

Убедљиво највећи број испитаника сматра да је дискриминација углавном ретка (60.2) % и веома ретка (11.2%). С друге стране, свега једна четвртина испитаника сматра да је дискриминација углавном заступљена (22.7%) и веома заступљена (4.4%). Овај податак  (27.1%) значајно одступа од перцепције грађана код којих 70% сматра да је дискриминација заступљена у Републици Србији (20% да је веома заступљена и 50% да је углавном заступљена). Такође, када се овај податак упореди са резултатом истраживања из 2018. године, уочава се значајан пад у перцепцији оних који сматрају да је дискриминација у Србији веома или углавном заступљена (55.5% 2018. године наспрам 27.1% у 2023. години).

С4 У којој мери, по Вашем мишљењу, дискриминација представља проблем у Србији? (%)

Такође, за разлику од истраживања из 2018. године, свега 14.3% испитаника сматра да дискриминација представља значајан проблем у Србији, а преовлађује доминантан став да је она на истом нивоу као и пре пет година.

У складу са претходним резултатом, 63.7% испитаника сматра да дискриминација није занемарива, али да постоје већи проблеми у нашем друштву, 16.2% да дискриминација није нарочито значајан проблем, као и 4.6% који сматра да дискриминација уопште не представља проблем.  Свега 5.8% сматра да дискриминација представа изузетно значајан и приоритетан проблем, односно 8.7% сматра да она представља значајан проблем (укупно 14.3%). У 2018. години 60.10% је сматрало да је дискриминација значајан проблем, 14.9% да није посебно значајан проблем, док је 22.9% испитаника сматрало да је дискриминација изузетно значајан и приоритетан проблем. Дакле, порастао је број оних који сматрају да дискриминација није значајан проблем, а уједно се значајно смањио број оних који сматрају да је дискриминација изузетно значајан и приоритетан проблем. Ипак, код овог закључивања треба бити обазрив јер истраживање из 2023. године има два додатна могућа одговора, те су ови резултати прецизнији и дају бољи увид о перцепцији представника органа јавне власти.

Када се посматра перцепција тенденције смањења/повећања дискриминације, највећи број испитаника сматра да је она на истом нивоу у последњих 5 година (59.2%), што је значајно више у односу на истраживање из 2018. године када је такво мишљење имало 31.7% испитаника. Такође, једна четвртина испитаника сматра да се дискриминација смањила (26.3%), што је нешто мање у односу на 2018. годину када је такву перцепцију имало 31.5%. Свега једна десетина испитаника оцењује да се дискриминација повећала у последњих 5 година (10.8%), што је готово дупло мање у односу на 2018. годину, када је то сматрало 22.6% испитаника.

С5 Да ли се према Вашем мишљењу дискриминација у Србији повећала или смањила у последњих пет година? (%)

С8 Да ли бисте рекли да је дискриминација веома заступљена, углавном заступљена, углавном ретка или веома ретка у Србији по следећим основама: (%)

Представници органа јавне власти не сматрају да је иједан основ дискриминације у Србији нарочито заступљен, али сматрају да се неједнаком третману најчешће излажу особе по основу сексуалне оријентације и родног идентитета, инвалидитета и политичког опредељења. Ипак, код припадности одређеној групи, у значајно већој мери сматрају да је дискриминација заступљена у односу на Роме, жене и мигранте. Истовремено, као најмање дискриминисане мањинске групе перципирају се поједине националне групе, попут Мађара, Хрвата и Албанаца.

Наредна два питања из упитника значајано су унапређена у односу на претходно истраживање и дају преглед ставова о стеопену изложености дискриминацији по одређенеом основу, као и на основу припадости одређеним групама. Може се закључити да нема ниједног основа у односу на које припадници органа јавне власти сматрају да је дискриминација веома заступљена у проценту већем од 14% и то у односу на ЛГБТ+ особе, а потом у односу на особе са инвалидитетом (11%) и особе другачијег политичког опредељења (11%). Брачни и породични статус, односно верска припадност, најмање се перципирају као основи за дискриминацију (свега по 4%). Када се узму у обзир одговори да је дискриминација веома и углавном заступљена, као најдискриминисаније групе у Србији перципирају се особе са инвалидитетом (50%), припадници националних/етничких мањина (48%) и ЛГБТ+ особе (36%). И грађани дискриминацију према ЛГБТ+ особама оцењују као присутнију у Србији (37%), стављајући је такође на првом место, даље сматрају да је чланство у политичким партијама чешће од дискриминације особа са инвалидитетом (33%, односно 28%), те сматрају да је дискриминација честа у односу на приходе (26%), старосно доба, имовно стање и здравствено стање (по 22%). Овај податак илуструје да су грађани свеснији постојања дискриминаторских аката у односу на лична својства која често и јесу предмет испитивања пред Повереником за заштиту равноправности.

С9 Да ли бисте рекли да је дискриминација веома заступљена, углавном заступљена, углавном ретка или веома ретка у Србији у односу на припаднике следећих група? (%)

Даље, представници органа јавне власти сматрају да је дискриминација веома и углавном заступљена у односу на Роме (59%), жене (42%) и мигранте (38%). Исто тако, и грађани оцењују да је дискриминација веома и углавном заступљена у односу на Роме (61%), жене (50%), старије особе (44%), мигранте (43%), особе оболеле од ХИВ/АИДС-а (41%) и тражиоце азила (37%). Дакле, поред ове три групе наводе и старије особе, особе оболеле од ХИВ/АИДС-а и тражиоце азила.

Као најмање дискриминисане мањинске групе перципирају се поједине националне групе, попут Мађара, Хрвата и Албанаца. Тако чак 85% сматра да је дискриминација веома и углавном ретка у односу на Мађаре, 81% то мисли за Хрвате, и 80% за Албанце. Посебно је занимљив податак да чак 82% испитаника то мисли за младе, односно свега 14% испитаника сматра да је дискриминација у односу на њих веома и углавном заступљена. Међутим, овакав податак не изненађује када се узме у обзир да је свега 8.5% испитаника узраста од 18 до 29 година. Истраживање са грађанима је показало да 21% испитаника сматра да је дискриминација према младима веома и углавном присутна, а сматра и да је дискриминација присутнија према Албанцима (36%), Мађарима (20%) и Хрватима (24%).

Представници органа јавне власти сматрају да је дискриминација најприсутнија у области рада и запошљавања, образовања и стручног усавршавања, јавног информисања и медија и социјалне заштите.

Дискриминација се испољава у различитим областима друштвеног живота. Испитаници представници органа јавне власти сматрају да је она посебно присутна (веома и углавном заступљена) у области рада и запошљавања (56%), образовања и стручног усавршавања (51%), јавног информисања и медија (30%) и социјалне заштите (29%). По испитаницима, најмање је присутна у области здравства (11%), као и у поступању органа јавне власти (13%). Имајући у виду да је према извештајима Повереника за заштиту равноправности дискриминација у поступцима пред органима јавне власти честа, овај податак најбоље илуструје одсуство саморефлексије и разумевање поступања које доводи до дискриминације. Према истраживању из 2018. године, испитаници су исто означили област рада и запошљавања као ону у којој је дискриминација најприсутнија (61.9%), а потом су следили социјална заштита, напредовање и каријери и здравство (8.0%). Другим речима, сада се здравство и социјална заштита перципирају као области у којима је дискриминација мање присутна него пре 5 година. С друге стране, грађани такође доживљавају да је дискриминација најприсутнија у области рада и запошљавања (34%) и образовања и стручног усавршавања (21%), иако у значајно мањем проценту, док истовремено сматрају да је она присутна и у области здрваствене заштите (21%), социјалне заштите (20%) и поступања органа јавне власти (18%).

С10 Дискриминација је мање или више изражена у различитим областима друштвеног живота. Означите за сваку област друштвеног живота да ли је по Вашем мишљењу дискриминација веома заступљена, углавном заступљена, углавном ретка или веома ретка? (%)

3 Лично искуство дискриминације

Мање од једне шестине испитаника представника органа јавне власти је било сведок неког случаја дискриминације, или познаје особу која је била дискриминисана. Такође, тек нешто мањи број испитаника сведочи да је лично доживело дискриминацију, што је значајно мање у односу на истраживање из 2018. године.

На питање искуства дискриминације других лица у последњих 12 месеци, 16.1% испитаника је било сведок неког случаја дискриминације, или познаје особу која је била изложена дискриминацији. Овај податак се значајно разликује у односу на проценат грађана који су одговорили на ово питање (27%). Тако је свега 6.3% видело, односно било сведок дискриминације, 7.3% знају пријатеља/познаника који је био изложен дискриминацији, односно 2.5% има члана породице или рођака који је био изложен дискриминацији. Највећи број испитаника представника органа јавне власти наводи да није било сведок дискриминације, нити су његови пријатељи/познаници, односно чланови породице и рођаци били изложени дискриминацији у последњих 12 месеци.

С13 У последњих 12 месеци, да ли се десило нешто од следећег? (%)

На питање лично доживљене дискриминације у последњих 12 месеци, убедљиво највећи број испитаника сматра да није доживело дискриминацију (83.3%), за разлику од 61% грађана. С друге стране, 15,4% испитаника изјављује да је било изложено дискриминацији у последњих 12 месеци. Учесталост дискриминације у односу на личне основе је мала, при чему највише испитаника пријављује дискриминацију по основу политичког убеђења (3.1%), а потом због припадности ромској националној мањини (1.7%), те полу (1.5%) и припадности некој другој националној или етничкој мањини (1.5%). У истраживању из 2018. године као основ дискриминације, представници органа јавне власти наводили су верско или

политичко убеђење (43,8%), пол, родни идентитет или сексуалну оријентацију (20,6%), а затим расу, националну припадност или етничко порекло (18,9%). Слични резултати добијени су након истраживања које је спроведено 2013. године, када је 51% испитаника навео као основ верско или политичко убеђење, 23% расу, националну припадност или етничко порекло, а 19% пол, родни идентитет или сексуалну оријентацију. Ови подаци нису потпуно упоредиви јер су у овом истраживању неки основи раздвојени и сада дају прецизнију слику око дискриминаторних основа, али се може закључити да исти основи доминирају. Такође, резултати истраживања спроведених 2013. и 2018. године односе се како на лично доживљено искуство дискриминације, тако и на искуство блиских лица, које је у овом истраживању раздвојено ради добијања прецизнијих одговора. С друге стране, грађани највише пријављују лично доживљену дискриминацију по основу пола и политичког убеђења (по 7%), здравственог стања и старосног доба (по 6%), односно по основу имовног стања/прихода (5%).

С14 Да ли сматрате да сте у последњих 12 месеци били дискриминисани по неком од следећих основа? Молим Вас наведите све што се односи на Вас: (%)

 

Од оних који су доживели дискриминацију у последњих 12 месеци, нешто више од четвртине наводи да је дискриминацију доживело на послу (28.2%), односно приликом тражења посла (11.3%). Подједнак проценат (12.7%) наводи да се дискриминација десила било у кафићу, ресторану или ноћном клубу; у продавници или бнаци; или на јавном простору. Грађани такође наводе да су најчешће доживели дискриминацију приликом тражења посла (34%), али и на послу (28%).

С15. У којој ситуацији сте се осетили дискриминисано?  (%, они који изјављују да су доживели дискриминацију, n = 71)

Испитаници као неке примере наводе следеће ситуације:

- Био сам у мајици са ознаком политичке партије и нису хтели да ми продају воду на киоску.

- Гласно подсмевање раднице у банци на моје стање на рачуну, јер нисам знао да сам потрошио и дозвољени минус.

- Инсистирали су да се ишчланим из Синдиката запослених како бих напредовао.

- Коментар - Пусти лезбејку нервозна је, нема дечка...

- Коментар иза леђа:" Не може он то, сакат је”.

- Назван усташом без повода више пута.

- Сматрали су да нисам довољно одговоран за напредовање јер сам разведен, а при том знају колико сам посвећен својој деци.

-    Враћао сам се са додатног рада викендом у радној одећи и чуо низ увреда у градском превозу.

-    Због свог политичког опредељења сам премештен на ниже радно место.

-    Нисам добио унапређење јер сам се у том тренутку разводио.

Иако се не могу све наведене ситуације сматрати дискриминацијом, већина њих свакако јесте пример дискриминације и илуструје свакодневне околности у којима лица могу бити изложена неједнаком третману, као и узнемиравању и понижавајућем поступању. Посебно су занимљиве ситуације којима су мушкарци описали дискриминацију на послу због свог брачног статуса. Примери потврђују и да је политичко опредељење чест основ дискриминације, као и сексуална оријентација и инвалидитет, али и имовно стање/приходи.

Представници органа јавне власти су, у још мањем броју него грађани, пријавили случај дискриминације којем су били изложени. Иако је мали узорак оних који су случај пријавили, највећи број њих је то учинио неком унутрашњем органу/особи, док је од екстерних механизама најчешће коришћена притужба Поверенику за заштиту равноправности. Важно је нагласити и да је велики број испитаника одбио да одговори на питање зашто случај нису пријавили. Највећи број оних који су одговорили на ово питање сматра да тиме ништа не би постигли.

Од оних особа које су лично доживеле дискриминацију, чак 83.1% случај није пријавио, што је нешто нижи проценат од грађана (87%). Међутим, оба процента су изузетно висока и говоре у прилог томе да јако мали проценат лица која су изложена дискриминацији пријављују случајеве надлежним телима. Случај дискриминације је пријавило 12.7% представника органа јавне власти (9 особа). Највећи број (њих 5) је случај пријавио надређенима на послу, два испитаника су упутила притужбу ПОверенику за заштиту равноправности, док је по једна особа случај пријавила полицији и скупштини.

С17. Да ли сте у том случају пријавили дискриминацију? (%, они који изјављују да су доживели дискриминацију, n = 71)

Посебно забрињава податак што чак 61.0% испитаника одбија да одговори на питање из којих разлога нису пријавили случај дискриминације. Грађани су далеко отворенији код одговора на ово питање (свега 7% је одбило да одговори на ово питање). Највећи број испитаника који су одговорили на ово питање сматра да тиме ништа не би постигли (25.4%), као и грађани, иако је код њих проценат овог одговора знатно већи (41%). Такође, грађани су у значајном проценту одговорили да немају поверење у институције (37%), док је такав одговор изостао код представника органа јавне власти.

С20 Шта су разлози због којих нисте пријавили дискриминацију? (%, они који изјављују да су доживели дискриминацију, али је нису пријавили, n = 59)

4 Познавање и ставови о правном оквиру

Једна трећина испитаника представника органа јавне власти не зна да ли је дискриминација забрањена у Србији, што је значајан пад у односу на истраживање из 2018. године. Истовремено, опао је број представника органа јавне власти који је упознат са постојањем посебног закона - Закона о забрани дискриминације. Такође, значајно је опао број представника органа јавне власти који је упознат са садржајем Закона о забрани дискриминације.

Информисање о присутности дискриминације, начинима њеног испољавања и спречавања  садржаним у правном оквиру представља предуслов за разумевање феномена дискриминације, његовог препознавања у пракси, као и пружања правне помоћи и превенције од дискриминације. Имајући у виду да органи јавне власти имају обавезу да се уздрже од дискриминације, посебно изненађује податак да чак 32.5% испитаника представника органа јавне власти не зна да ли је дискриминација забрањена у Србији. Овом броју треба додати и 3.1% оних који сматрају да дискриминација није забрањена (укупно 35.6%). Истраживање са грађанима је показало да такође 32% испитаника не зна одговор на ово питање, али и да 14% сматра да дискриминација није законом забрањена. Треба нагласити и да је према истраживању из 2018. године 73% испитаника представника органа јавне власти знало да је дискриминација законом забрањена, док је тај број пао на 62.9% у истраживању из 2023. године. Ови проценти јасно указују на неопходност усмеравања даљих активности за рад са представницима органа јавне власти у циљу њиховог упознавања са антидискриминационим законима у Републици Србији.

З1 Да ли је, према Вашим сазнањима, дискриминација у Србији забрањена?

На конкретно питање да ли знају да постоји Закон о забрани дискриминације, 60.2% је одговорило позитивно, а 39.4% да не зна да ли постоји општи антидискирминациони закон. У истраживању из 2018. године је закључено да постоји значајан помак у односу на 2013. годину јер је 77.3% представника органа јавне власти знало да постоји посебан закон, док је тај проценат пет година раније био 50%. Може се закључити да је опао број представника органа јавне власти који је упознат са постојањем посебног закона, иако је тај проценат већи у односу на пре десет година. Ипак, у поређењу са грађањима, што је и очекивано, познавање постојања закона је далеко веће јер је свега 8% испитаника изјавило да је упознато са постојањем посебног закона, а овом броју треба додати и 32% оних који су навели да знају да постоје такви закони, али са њима нису упознати, док 48% испитаника не зна ништа о томе.

З3 Да ли знате да постоји Закон о забрани дискриминације?

Од броја оних који знају да постоји Закон о забрани дискриминације, готово једна половина испитаника није упозната и са садржајем закона (47.0%), свега једна петина јесте (22%), док 31% сматра и да јесте и да није упозната са његовим садржајем. У истраживању из 2018. године 26.2% испитаника представника органа јавне власти је било упознато са одредбама Закона о забрани дискриминације, 21.9% није било упознато са његовим одредбама, док је 47.6% испитаника изјавило и да јесте и да није упознато. Без обзира на ову разлику, може се закључити да је значајно опао број представника органа јавне власти који је упознат са садржајем Закона о забрани дискриминације и ово представља препреку у превенцији и заштити од дискриминације у Републици Србији.

Код самооцене оних који су изјавили да познају садржину Закона о забрани дискриминације, највећи број оцењује да је њихово знање добро (41%), једна четвртина сматра да није ни добро, ни лоше (25.9%), једна десетина да је одлично (12.0%), док нешто мањи број оцењује да је углавном лоше (10.2%) и да је веома лоше (3.0%). Из ових одговора се може закључити да две трећине испитаника (66.9%) сматра да добро познаје садржину Закона о забрани дискриминације. Ипак, не треба заборавити да је овај проценат од 22.0% оних испитаника који су упознати са садржином општег антидискриминационог закона.

З4 Да ли сте упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације? (%, они који су упознати са тим да постоји Закон о забрани дискриминације, n = 313)

З5 Како бисте оценили своје познавање Закона о забрани дискриминације? (%, они који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, n = 166)

Од укупног броја оних који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, једна четвртина позитивно оцењује његова решења, што је значајно мање него 2018. године. Исто тако, значајно већи проценат испитаника представника органа јавне власти позитивно је оценило примену закона пре 5 година.

Од укупног броја оних који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, једна четвртина позитивно оцењује његова решења (5.4% оних који сматрају да закон садржи одлична решења и 19.3% оних који сматрају да је то углавном тако). Једна четвртина испитаника такође сматра да закон није лош, иако би могао бити бољи (25.3%). Једна петина испитаника сматра да је закон лош и да га треба мењати (19.9%), док је чак 28.3% одбило да одговори на ово питање. Треба споменути и 1.8% испитаника који сматрају да Србији није потребан општи закон којим се забрањује дискриминација. У истраживању из 2018. године већи број испитаника је позитивно оценио законска решења (4.8% одлично, 53.4% добро и 40.2% ни добро, ни лоше).

З6 Како бисте оценили Закон о забрани дискриминације? (%, они који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, n = 166)

Док је питање оцене закона једно, још важнија је перцепција о његовој примени у пракси. Тако 4.2% испитаника сматра да је примена закона лоша и још 25.9% да је углавном лоша. Највећи број испитаника представника органа јавне власти сматра да примена закона није ни добра, ни лоша (31.3%), а свега 9.6% оцењује да је његова примена добра, односно 1.2% да је одлична (укупно 10.7%). Више од једне четвртине испитаника одбило је да одговори на ово питање (27.7%). С друге стране, у истраживању из 2018. године 4.8% испитаника је оценило примену закона као одлично, 53.4% да је добро, 40.2% да примена није ни добра, ни лоша, а 21.6% да је примена углавном лоша. Може се закључити да је значајно већи проценат испитаника представника органа јавне власти позитивно оценио примену закона пре 5 година.

З7 Како бисте оценили спровођење тог закона у пракси? (%, они који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, n = 166)

5 Дискриминаторно понашање

Степен препознавања дискриминације код представника органа јавне власти већи је у односу на период од пре 5 и 10 година.

Разумевање дискриминације код представника органа јавне власти анализирано је и кроз навођење различитих примера, односно одређених ситуација које су испитаници имали задатак да препознају као дискриминацију. Ситуације су се односиле на примере непосредне дискриминације, посредне дискриминације и злостављања на раду и исте су као и у претходним истраживањима. Анализом добијених података уочава се да је степен препознавања дискриминације код представника органа јавне власти већи у односу на период од пре 5 година, и 10 година јер је већи проценат њих препознао ситуације у којима се ради о дискриминацији, као и ситуације у којима нема дискриминације.

Највећи број испитаника (преко 90%) је оценило као дискриминацију следеће ситуације:

-    Продавац неће да запосли Рома јер сматра да ће тиме изгубити муштерије;

-    Послодавац распоређује запослену жену након породиљског одусуства на хијерархијски ниже радно место јер сматра да због детета неће бити у могућности да одговори обавезама везаним за  радно место које је до тада обављала;

-     Физички напад на учеснике параде поноса;

-     Апел у јавности и медијима да хомосексуалци треба да се лече јер су болесни;

-    Стоматолог одбија да пружи услугу оболелом од ХИВ/АИДС-а;

-     Издавач штампа књигу у којој се негира постојање холокауста.

С друге стране, најмањи број испитаника се слаже да дискриминацију представљају следеће ситуације:

-     Хотели су у Србији  јефтинији за српске држављанине, а скупљи за странце;

-  Службеница општинске управе преко реда прима познанике, док остали чекају у реду;

-    Послодавац даје оглас да тражи особу која има положен возачки испит, иако услови посла то не захтевају.

Док ситуација у којој службеница уопштинске управе преко реда прима познанике заиста није дискриминацаије (нема личног својства), већ се ради о повреди радне дужности, друге две ситуације представљају дискриминацију. Посебно је суптилна трећа ситуација у којој се за посао тражи возачка дозвола иако није одлучујући услов за обављање посла јер представља пример посредне дискриминације у односу на особе са инвалидитетом којима је у пракси испуњење оваквог непотребног услова значајно отежано.

П1 Да ли следећи примери представљају дискриминацију или не?

6 Ставови према говору мржње и његово препознавање

Значајно мањи број испитаника представника органа јавне власти у односу на истраживања у последњих 5, односно 10 година, зна да је говор мржње санкционисан у Србији.

Говор мржње је Законом о забрани дискриминације препознат као посебан облик дискриминације и као веома штетан, јер има потенцијал да подстиче дискриминацију и нетрпељивост. Зато је било важно сазнати од испитаника да ли знају шта је говор мржње јер само уколико знају шта је говор мржње, могу и да га препознају у пракси, као и да се уздржавају од њега. Међутим, пре тога испитаници су упитани да ли је говор мржње санкционисан у Србији. Изненађује чињеница да свега 35.2% сматра да је говор мржње санкионисан, 32.5% сматра да није, док чак 32.3% не зна одговор на ово питање. Ово је велики пад у односу на истраживање из 2018. године када је 62.5% испитаника сматрала да је говор мржње забрањен, што је исти проценат као и у истраживању спроведеном 2013. године.

М2 Да ли је говор мржње у Србији правно санкционисан?

 

Представници органа јавне власти који су учествовали у истраживању у мањем обиму од грађана сматрају да је говор мржње присутан у Србији.

Испитаници сматрају да је говор мржње веома често и често присутан на интернет порталима (60%), а потом на телевизији (59%), на графитима и муралима (57%), на спортским догађајима (55%), у штампаним медијима (50%), на друштвеним мрежама (49%), у јавном превозу (44%), у политичком говору (40%) и у свакодневном говору (38%). По испитаницима, говор мржње се најређе испољава у здравственим установама (18%), јавним службама (19%), говору верских лица (19%), образовним институцијама (19%), на радију (21%) и на радном месту (24%). Грађани присутност говора мржње оцењују у много већем обиму, те тако највећи број испитаника сматра да је овакав говор веома често и често присутан на друштвеним мрежама (74%), у политичком говору (72%), на телевизији и на друштвеним мрежама (по 67%), као и на спортским догађајима (66%) и у свакодневном говору (61%). Занимљиво је да испитаници не препознају говор мржње верских лица као веома присутан у Србији, иако пракса Повереника за заштиту равноправности показује другачије. Ипак, много већи проценат грађана препознаје овај говор код верских лица (31% наспрам 19% представника органа јавне власти).

М4 Колико је говор мржње генерално присутан у Србији:

Све изјаве које су наведене у упитнику представљају говор мржње и као такве су идентификоване у пракси Повереника за заштиту равноправности. Испитаници у највећем броју сматрају да говор мржње представља изјава политичара да су Роми ”бахати смећари” (96.2%), као и коментар на друштвеним мрежама да жене изложене породичном насиљу заслужују батине јер не знају где им је место у кући (96%). Потом следи прослава припадника полиције са колегама на којој се слуша музика којом се величају злочини и трагедија у Вуковару и Сребреници (93.3%), затим изјава председника општине који упозорава да долазак миграната представља ”инвазију” и ”долазак непријатеља” у Србију (90.4%), а тек на крају изјава лекара у ТВ програму да је хомосексуалност болест која се лечи (89.8%). Иако је занимљив податак да значајно мање испитаника препознаје изјаву која се тиче миграната као говор мржње, иако се ради о типичном примеру из праксе Повереника за заштиту равноправности, треба нагласити да све изјаве више од 9/10 испитаника препознаје као говор мржње. Такође, представници органа јавне власти у већем проценту од грађана препознају да су у питању изјаве које представљају говор мржње, имајући у виду да је коментар да жене заслужују батине јер не знају где им је место у кући као говор мржње препознао 81% испитаника, као и изјаву политичара да су Роми ”бахати смећари” (80% испитаника), што другим речима значи да је 8/10 грађана који су учествовали у истраживању пртепознало ове изјаве као говор мржње. Занимљив је податак и да су исте изјаве добиле највећи број гласова, као и да је најмање препозната као говор мржње изјава која се односи на ЛГБТ+ особе (код грађана свега једна половина испитаника). Са претходним истраживањима о перцепцији дискриминације представника органа јавне власти могуће је упоредити једино изјаву која се тиче ЛГБТ+ особа. Тако је 2013. године 62% испитаника сматрало да је говор мржње изјава да хомосексуалност представља болест, 75% у истраживању из 2018. године, а сада је тај проценат 89.8%, што представља значајан помак у односу на претходни период.

М3 Да ли су, по Вашем мишљењу, наведене изјаве  примери говора мржње?

Посебно је значајан податак да 9/10 представника органа јавне власти који су учествовали у истраживању оцењује све наведене изјаве из упитника као говор мржње, што је значајно више у односу на претходна истраживања и у односу на грађане. С друге стране, може се закључити да представници органа јавне власти у мањем проценту закључују да је говор мржње присутан у односу на представнике одређене групе, али се и једни и други слажу да су таквом говору најчешће изложени Роми, мигранти и ЛГБТ+ особе.

Код питања о учесталости говора мржње припадника одређених група, треба нагласити да ниједна група није препозната као она која је изложена таквом говору у проценту већем од 56%, односно мало више од половине испитаника. По оцени представника органа јавне власти који су учествовали у истраживању, таквом говору су највише изложени Роми, а потом следе мигранти (54%), ЛГБТ+ (44%), жене (42%), странци (31%), политички неистомишљеници (29%), тражиоци азила и избеглице (27%), Албанци (27%), верске мањине (27%), особе оболеле од ХИВ/АИДС-а (26%), Хрвати (24%), сиромашне особе (20%). Истовремено, мање од једне петине испитаника сматра да су таквом говору изложене старије особе, млађе особе и Мађари.  Када се ови резултати упореде са ставовима грађана, уочава се да већи број њих сматра да су поједине групе изложене говору мржње - Роми (66%), ЛГБТ+ особе (64%), мигранти (59%), Албанци (52%) и Хрвати (51%), док најмање испитаника сматра да су говору мржње изложене верске мањине (31%), странци (30%), Мађари (26%) и млади (24%). Ипак, проценти за ове групе се готово поклапају са процентима испитаника представника органа јавне власти који сматрају да су ове конкретне групе изложене забрањеном говору. Може се закључити и да и једни и други препознају Роме, мигранте и ЛГБТ+ особе као оне које су најчешће изложени оваквом говору.

М5 Колико често је говор мржње изражен према припадницима доле наведених група:

Код говора који може бити увредљив за друге често се поставља питање да ли се ради о изјави која треба да буде санкционисана јер строга казнена политика може имати одвраћајући ефекат и довести до угрожавања слободе изражавања као једне од фундаменталних демократских вредности. Међутим, такав говор треба разликовати од говора мржње који може довести до озбиљних последица и мора бити санкционисан. Зато је испитаницима постављено питање да ли сматрају да строго санкционисање говора мржње може да угрози слободу говора. Велики број испитаника се не слаже са овом тврдњом - 22.5% у потпуности и 45.2% углавном (укупно 77.7 %). С друге стране, са овом изјавом се слаже 2.3% у потпуности и 9.4% углавном (укупно 11.7%). Не треба занемарити ни 18.1% оних који се нити слажу, нити не слажу са овом тврдњом. Када се ови резултати упореде са истраживањем из 2018. године, уочава се да се знатно већи проценат испитаника слагао са овом изјавом - 4.8% у потпуности и 26.5% углавном (укупно 31.3%), док се са њом није слагао значајно мањи број - 21.1% (у потпуности) и 26.5% углавном (укупно 47.6%). Овај резултат представља значајан помак у разумевању штетности говора мржње и неопходности његовог строгог санкционисања код представника органа јавне власти.

М6 У којој мери се слажете са ставом Превише строго санкционисање говора мржње лако може да угрози слободу говора?

Представници органа јавне власти који су учествовали у истраживању се, у значајно већем проценту у односу на претходна истраживања, не слажу са изјавом да строго санкционисање говора мржње може лако да угрози слободу изражавања.

Истовремено, испитаницима је као контролно питање дато да се изјасне да ли се слажу са тврдњом да је ургожавање слободе говора само изговор за толерисање говора мржње. Са овом изјавом се слаже 66.6% испитаника (20.6% у потпуности и 46% углавном), а не слаже се 8.7% (3.5% у потпуности и 5.2% углавном), док се 21.3% нити слаже, нити не слаже са овом изјавом. Када се овај резултат упореди са истраживањем из 2018. године, уочава се, у складу са претходним налазом, да се значајно мањи проценат испитаника слагао са овом тврдњом - 9.2% у потпуности и 35.2% углавном (укупно 44.4%), док се истовремено већи број није слагао - 8.3% у потпуности и 15.3% углавном (укупно 23.6%).

М7 У којој мери се слажете са ставом: Угрожавање слободе говора само је изговор да се говор мржњхе толерише?

7 Ставови према дискриминацији

7.1 Перцепција одговорности припадника у ризику од дискриминације за дискриминацију

Половина представника органа јавне власти који су учествовали у овом истраживању се не слаже са тврдњом да дискриминисана лица својим понашањем доприносе да буду дискриминисана, што је ипак мање од грађана, иако се и даље значајан проценат слаже са овом тврдњом (41.9%). Такође, испитаници сматрају да је то најчешће случај са Ромима, ЛГБТ+ особама и мигрантима, исто као и грађани.

Да би се у друштву сузбила дискриминација, неопходно је да се разумеју узроци који до ње доводе. Уколико представници органа јавне власти сматрају да припадници одређених група  својим понашањем доприносе да буду дискриминисани, такво убеђење илуструје неразумевање феномена дискриминације и не може да доведе до пројектовања мера које могу да доведу до њеног смањивања. Представници органа јавне власти који учествују у овом истраживању се у највећој мери не слажу са овом тврдњом, њих 52.2% (23.5% уопште и 28.7% углавном), док се значајан број слаже са тим, њих 41.9% (6.5% у потпуности и 35.4% углавном).  Када се овај податак упореди са оним из истраживања спроведеног 2018. године, уочава се сличан број оних који сматрају да особе које су дискриминисане не чине довољно да се њихов положај промени и побољша, укупно њих 39.9% (7.2% оних који су се у потпуности слагали са овом тврдњом и 32.7% који су се углавном слагали). Дакле, питање је било другачије формулисано, али је и даље упоредиво. Такође, када се овај податак упореди са истраживањем перцепције грађана, уочава се да се мањи број грађана не слаже да су припадници дискриминисаних група одговорни за дискриминацију којој су изложени - 41%,  док се мало већи проценат слаже са овом изјавом - 43%, а посебно они који се у потпуности слажу са овом изјавом, односно њих 14%.

С11 У јавности може да се чује да припадници неких група својим понашањем доприносе томе да буду дискриминисани. У којој мери се слажете, односно не слажете са овим ставом?

На питање група које саме доприносе да буду дискриминисане, представници органа јавне власти сматрају да је то у највећем проценту случај са Ромима (39.9%), ЛГБТ+ особама (32.1%), мигрантима (28.9%) и Албанцима (21.1%). Истовремено, велика већина не зна одговор на ово питање (44.5%), што може указивати да они преузимају доминантан став у друштву да  припадници појединих група сами доприносе томе да буду дискриминисани, без значајнијег промишљања о томе које су то конкретне групе. Истраживање перцепције грађана о дискриминацији такође илуструје да се овакав став највише односи на ЛГБТ+ особе, мигранте и Роме. Разлоге треба тражити у одсуству тесктова у којима се афирмативно пише о припадницима наведених група и честом говору који се може квалификовати или као говор мржње, или као увредљив говор који обликује негативне стереотипе и утиче на стварање социјалне дистанце.

С12. За које групе сматрате да својим понашањем доприносе да буду дискриминисане? (%, они који сматрају да припадници неких група доприносе да буду дискриминисани, n=218)

7.2 Перцепција ставова у институцији

Предрасуде су значајно мање присутне међу представницима органа јавне власти него пре 5 година.

Како би се оценили ставови који доминирају у институцији у којој раде представници органа јавне власти који учествују у истраживању, испитаници су упитани да се сложе са 12 тврдњи које одражавају дискриминаторске ставове. Велика већина испитаника је одговорила да се нико или мањина не би сложила са наведеним тврдњама. Највише се не би сложили са ттврдњом да жене нису за политику (75%) и да има неке истине у књигама које објашњавају постојање јеврејске завере (75%), да деца са сметњама у развоју не могу да се укопе са другом децом јер су превелике разлике (73%), да је хомосексуализам болест коју треба лечити (71%), те да су оболели од ХИВ/АИДС-а сами криви за ову болест (70%). Ипак, не треба занемарити да једна четвртина испитаника сматра да су мишњења у колективу подељена на ове теме. Истовремено, највећи број испитаника сматра да би се већина или сви сложили са тврдњом да хомосексуалци треба да буду код своје куће, а не у јавности (16%), да мале верске заједнице често злоупотребљавају наивност и поверење младих људи (14%) и да Роми ипак воле да краду (12%).

Када се упореде резултати истраживања из 2018. године, може се уочити да је код неких изјава проценат остао готово исти, на пример, да жене нису за политику (75,7%),  али има и значајних помака, као код изјаве да има неке истине у књигама које објашњавају постојање јеврејске завере (за коју је 63.5% испитаника сматрало да се нико или већина не би сложила), да деца са сметњама у развоју не могу да се укопе са другом децом јер су превелике разлике (44,1%),  да је хомосексуализам болест коју треба лечити (47.6%),  те да су за своју болест оболели од ХИВ/АИДС-а сами криви (44.8%). Такође, више испитаника је сматрало да би се колеге сложиле са тврдњом да хомосексуалци треба да буду код своје куће, а не у јавности (19.9%), да мале верске заједнице често злоупотребљавају наивност и поверење младих људи (22.5%) и да Роми ипак воле да краду (29.5%). Може се закључити да су предрасуде значајно мање присутне међу представницима органа јавне власти него пре 5 година и да је то вероватно резултат бројних обука и радионица за разбијање предрасуда и стереотипа које је Повереник за заштиту равноправности спроводио са својим партнерима.

Д1 Каква мишљења преовлађују у институцији у којој радите? Оцените на скали од 1 од 5 у којој мери би се запослени у Вашој институцији сложили са наведеним тврдњама.

Представници органа јавне власти који су учествовали у истраживању најмање оцењују да судови и тужилаштва третирају једнако све грађане, а највише да то чини Влада Републике Србије.

Посебно је значајно питање које оцењује мишњење представника органа јавне власти о томе у којој мери одређене институције једнако третирају све грађане. Испитаници верују да је то у највећој мери случај са Владом Републике Србије (80%), Скупштином АПВ (79%), Владом АПВ (79%), градским скупштинама и општинским скупштинама (по 78%), а потом са оппштинским и градским управама (75%), Народном скупштином РС (74%), судовима (72%) и тужилаштвима (70%). Ипак, не треба занемарити чињеницу да се око једне четвртине испитаника не слаже да наведене институције једнако третирају све грађане.

Д2 У којој мери ове институције једнако третирају све грађане, без обзира на њихову националност, веру, сексуалну оријентацију, пол, узраст, политичку припадност или било које друго лично својство?

Тек мање од једне половине представника органа јавне власти (41%) се слаже да јавне раднике и представнике власти треба оштрије кажњавати од грађана за дискриминаторско понашање и изјаве, иако је њихова одговорност за поштовање начела једнакости већа.

Занимљив је податак да се мање од једне половине представника органа јавне власти слаже да јавне раднике и представнике власти треба оштрије кажњавати од грађана за дискриминаторско понашање и изјаве, који у друштву имају и већу одговорност за поштовање начела једнакости и забрану дискриминације јер својим понашањем могу допринети стварању нетрпељивости и социјалној дистанци. Тако се са овом тврдњом слаже 41% (17.5% у потпуности и 33.5% углавном), а не слаже 12.7% испитаника (7.1% у потпуности и 5.6% делимично). Такође, највећи број испитаника, њих 35.6% се нити слаже, нити не слаже са овом тврдњом.

Д3 Да ли се слажете са тврдњом Јавни радници и представници власти треба да имају већу одговорност од обичних грађана, те их треба оштрије кажњавати за дискриминаторско понашање или изјаве?

 

Свега 1/10 представника органа јавне власти који су учествовали у истраживању сматра да њихове колеге и сарадници често изражавају дискриминаторске и увредљиве ставове и мишљења, а још мањи проценат сматра да се они понашају дискриминишуће (свега 6.6%).

Посебно је значајна оцена самих испитаника о понашању њихових колега и сарадника, односно о учесталости изражавања њихових ставова и мишљења који су омаловажавајући и увредљиви. Тако је 26.2% испитаника изјавило да се то никад не дешава, 61.3% да се то дешава ретко (укупно 83.5%), док 9.4% испитаника наводи да се такво понашање колега и сарадника дешава често и 2.5% веома често (11.9%). Као примере изјава које се могу чути од стране колега и сарадника наводе се: циганин, четник, усташа, педер (педерчина), лезбача, дебил (за особу са инвалидитетом), матора, шиптар, клинац, жентурача, слепац, црнчуга и сл. Када се погледају резултати истраживања из 2018. године, уочава се да је 16.5% сматрало да су овакви ставови веома присутни, што је више у односу на истраживање из 2023. године. Такође, 51.7% је сматрало да се такви ставови чују ретко, односно 30.5% никад (укупно 82.2%), што је нешто ниже у односу на ново истраживање. Овакав податак охрабрује и илуструје да су представници органа јавне власти свеснији забране оваквог говора, иако примери израза који се могу чути указују на дубоко укорењене изразе којима се омаловажавају и вређају припадници одређених група.

Д4 Колико често се дешава да од ваших колега и сарадника чујете одређени став или мишљење којим се омаловажавају или вређају припадници/це неке групе?

Поред ставова и миљења који се могу чути од стране колега и сарадника, испитаници су упитани и колико често се дешава да они врше дискриминацију. Истраживање је показало да испитаници оцењују да је дискриминишуће понашање у органима јавне власти још ређе јер је 31.2% испитаника изјавило да се оно никад не дешава, 58.7% да је оно ретко (укупно 89.9%), док свега 5.4% сматра да је оно често, односно 1.2% да је веома често (укупно 6.6%). Када се упореде резултати истраживања из 2018. године, уочава се готово идентичан резултат у броју оних који сматрају да је дискриминишуће понашање у органима јавне власти ретко (89%), иако се сада смањио проценат оних који сматрају да се оно никад не дешава (47.8% испитаника је то сматрало 2018. године). Истовремено, смањио се број оних који сматрају да је такво понашање често (11% је то мислилио 2018. године). Ипак, треба напоменути и да грађани немају овакву перцепцију јер дискриминацију у поступању органа јавне власти виде као пету област по заступљености, иза рада и запошљавања, образовања и стручног усавршавања, здравствене заштите и социјалне заштите. Став грађана потврђују и притужбе пред Повереником за заштиту равноправности.

Д6 Колико често се дешава да неко од ваших колега и сарадника врши дискриминацију?

Посебно је значајно питање толеранције на дискриминаторске ставове колега, а чак 80.5% испитаника изјављује да се оно не толерише (26.5% је изјавило да се оно потпуно осуђује и 54% да се углавном осуђује), док свега 5.8% изјављује да се углавном толерише. Истовремено, 12.9% оцењује да се оно и осуђује и толерише. Када се упореде подаци из 2018. године, уочава се прогрес у последњих пет године јер је тада 46.4% испитаника изјавило да се осуђује, 14.2% да се толерише, а чак 28.4% да се и осуђује и толерише

Д7 Генерално, до које мере се у Вашем радном окружењу осуђује или толерише изражавање ставова или мишљења колега којима се дискриминише нека група?

Преко две трећине испитаника изјавило је да се дискриминишући ставови колега не толеришу, што је више него у истраживању из 2018. године, а слично се оцењује и нетолерисање дискриминатроског понашања колега и сарадника.

Када се ради о дискриминатроском понашању колега, испитаници слично оцењују у којој мери се такво понашање толерише. Тако, 25.8 % сматра да се оно потпуно осуђује и 53.1% да се углавном осуђује (укупно 78.9%), 6.2% да се углавном толерише, а 14.2% сматра да се подједнако и осуђује и толерише. Истраживањем из 2018. године добијени су значајно другачији резултати јер је мање испитаника сматрало да се дискриминаторско понашање пред органима јавне власти осуђује. Тако је 46.4% испитаника пре пет година изјавило да се овакво понашање осуђује, 13.2% да се толерише, а 28.4% да се подједнако и толерише и осуђује.

Д8 Генерално, до које мере се у Вашем радном окружењу осуђује или толерише понашање колега које је дискриминаторно?

Значајно мањи број испитаника је спреман да се супротстави колеги који изражава дискриминаторске ставове и који дискриминаторски поступа, као и да случај пријави, у односу на истраживање од пре 5 година.

Лична реакција на дискриминаторско поступање колега и сарадника је од кључне важности за разумевање да је овакво понашање неприхватљиво и да се неће толерисати. Управо из тог разлога, представницима органа јавне власти који су учествовали у истраживању постављено је питање о њиховој реакцији када чују да колега изражава дискриминаторске ставове. Највећи број испитаника је одговорио да у тој ситуацији изађе из просторије (40.6%), да се супротстави колеги или уђе са њим у оштру полемику (24.4%), док чак једна петина испитаника сведочи да у тој ситуацији не ради ништа јер се понашање других не може променити (20.8%). Свега 7.1% испитаника наводи да у тој ситуацији пријављује случај одговорној особи, односно институцији. Овај податак нарочито забрињава јер је 2018. године број колега спремних да се супротстави колеги био значајно већи (58.2%), као што је био и мањи број испитаника који је изјавио да изађе из просторије (8.7%). С друге стране, треба имати у виду да се смањио број оних који ништа не раде (27.8% у претходном истраживању), као и број особа који би пријавио случај надлежној особи/институцији (1.6%).

Д9 Како Ви реагујете у ситуацији када колеге изражавају дискриминаторне ставове?

На питање сопствене реакције испитаника у случају да колега дискриминишуће поступа, исти број сведочи да се супротставља колеги (25.2%), да изађе из просторије (40.6%), ништа не ради (19.2%), односно 7.5% да пријави случај. Дакле, може се закључити да је понашање испитаника готово идентично када се ради о дискриминишућим ставовима и понашању колега и сарадника. Упоређивањем података из 2018. године, уочава се да је значајније већи број испитаника био спреман да се супротстави колеги (66.1%), док је значајно мањи број испитаника био спреман да пријави случај (3.5%), или изађе из просторије (7.0%). Коначно, сличан је проценат оних који у тој ситуацији не би урадили ништа -  21.4% испитаника је 2018. године сведочило да сматра да не може да промени колегу и да због тога не би ништа предузели.

Д10 Како Ви реагујете у ситуацији када колеге дискриминишу странке или друге запослене?

Из претходних резултата је јасно да се до сада свега једна четвртина испитаника супротстављала колеги у случају да он изражава дискриминатроске ставове, односно понашање. Ипак, ради добијања што потпуних података, испитаници су упитани и до које мере су спремни да се супротставње колеги који дискриминише странке или запослене. Подаци показују да је свега 21.5% спремно да се супротстави колеги, 26.3% је углавном спремно, 38.8% углавном није спремно на супротстављање, а 4.6% није спремно да тако поступа. Када се ови подаци упореде са подацима добијеним у истраживању из 2018. године, уочава се да је смањен број оних који би данас били спремни на супротстављање. Наиме, пре пет година, 3.4% није било спремно да се супротстави колеги, 6.3% углавном није било спремно, чак 52% је углавном било спремно, а 38.3% је било спремно. Посебно је важно истражити разлоге за овакав пад спремности представника органа јавне власти да реагују и активно се супротставе колегама који незаконито поступају и врше дискриминацију.

Д11 У којој мери сте спремни да се активно супротставите колеги који различито третира странке или друге запослене услед неког личног својства?

Испитаницима је даље постављено питање да ли би били спремни да дискриминацију коју врши њихов колега пријаве надлежним институцијама. Готово једна половина испитаника не би била спремна да случај пријави (5.2% испитаника није спремно и 42.7% углавном није спремно на овакав чин), док је 21% испитаника спремно и 21.2% углавном спремно да поднесе пријаву надлежном органу. Подаци из 2018. године указују на далеко већу спремност представника органа јавне власти да случај пријаве надлежној институцији. Тада је чак 34,8% испитаника било потпуно спремно и 32.9% углавном спремно да пријаве случај, док 8.2% испитаника није и 24.1% углавном није било спремно на овакав чин (укупно мање од једне трећине испитаника). Овакав пад у спремности представника органа јавне власти да случај пријаве надлежној институцији мора бити не само даље анализиран, већ и предмет будућих обука и предузимања мера којима се ствара радна атмосфера која је подржавајућа за пријављивање случајева незаконитог поступања колега.

Д12 У којој мери бисте били спремни да дискриминацију коју врши Ваш колега пријавите надлежном органу?

Такође, значајан је податак да готово једна половина испитаника не би била спремна да случај дискриминације пријави. Када би то учинили, далеко је већи број оних који би се обратио интерним механизмима заштите од дискриминације.

Када се погледа структура органа којима би испитаници били спремни да случај дискриминације пријаве, највећи број њих би то учинио пред интерним органима - директно надређеном (35.8%), директору установе/институције (18.5%), односно особи задуженој за ова питања (7.9%). Свега једна двадесетина испитаника би се обратила спољашњим механизмима заштите - Поверенику за заштиту равноправности (4.8%) и полицији (0.2%). Није занемарив ни податак да је скоро једна трећина испитаника одбила да одговори на ово питање.

Д13 Коме бисте пријавили дискриминације коју врши ваш колега?

7.3 Ставови према женама

Испитаницима је дато неколико изјава које се односе на жене, избеглице и мигранте, ЛГБТ+ особе, Роме и особе са инвалидитетом. Иако резултати показују да представници органа јавне власти имају мање предрасуда од грађана, уочавају се и да су неки њихови ставови амбивалентни, као и да су најмање позитивни у односу на избеглице и мигранте.

Испитаницима је дато неколико изјава како би се оценили њихови ставови о родној једнакости. Велика већина испитаника се не слаже са тврдњом (уопште и углавном) да је факултетско образовање важније дечацима него девојчицама (92,2%), да су мушкарци бољи руководиоци од жена (91,3%), да је у реду да жена имао посао али да већина жена жели да брине о кући и деци (91,2%), да су мушкарци болји политичари од жена (90,3%), да када мајка ради плаћен посао деца трпе (90,2%), као и да породични живот трпи када жена ради пуно радно време (90,2%). Када се ови подаци упореде са истраживањем грађана, види се да се значајно мањи проценат не слаже са овим тврдњама. Тако се 78% учесника истраживања не слаже да је факултетско образовање важније за дечаке него за девојчице,  73% се не слаже да су мушкарци бољи пословни руководиоци од жена, 73% се не слаже са мишљењем да су мушкарци бољи политички лидери од жена, 65% не слаже са тврдњом да деца трпе када мајка ради плаћен посао, 63% не сматра да већина жена заправо жели да брине о кући и деци, док двега 47% не сматра да породични живот трпи када жена ради пуно радно време. Сви наведени проценти су нижи код грађана него код представника органа јавне власти који би морали имати проактивнију улогу у промоцији родне равноправности.

Д14. У којој мери се слажете са следећим ставовима:

7.4 Ставови према избеглицама и мигрантима

Представници органа јавне власти доминантно немају позитиван став о избеглицама и мигрантима, што је посебно забрињавајући податак. Тако 8.7% имао веома негативан став, 24.8% има негативан став (укупно 33.5%), док је чак 39% одбило да одговори на ово питање. То нас доводи до укупно 72.% испитаника који немају позитиван став о избеглицама и мигрантима. Тако свега 27.%% има позитиван став (8.8% веома позитиван и 18.7% позитиван). Грађани исто тако имају веома негативан став о избеглицама и мигрантима јер скоро половина учесника истраживања (48%) има веома негативан или негативан став према избеглицама и мигрантима који тренутно долазе у Србију, 36% има неутралан став, док тек 9% има позитиван или веома позитиван став. Ови резултати указују на даљи пораст учесталости негативних ставова према овој групи.

Д15. Какав је Ваш став према избеглицама и мигрантима које тренутно долазе у Србију?

Како би се додатно проверио став који испитаници имају о избеглицама и мигрантима, њима је дато пет изјава и од њих је тражено да се изјасне у којој мери се слажу са њима. Испитаници представници органа јавне власти се највише слажу са тим да би им сметало да у њиховом окружењу живи већи број миграната и избеглица (39%), као и да се слажу са тим да су они сувише различити од нас да би се уклопили у српско друштво (33%). Најмање се слажу са тврдњом да Србија треба да им забрани да уђу на њену територију и да особама које добију избегличку заштиту треба пружити подршку да се настане у Србији (по 27%). Треба имати у виду да је једна петина испитаника одбила да одговори на ово питање. Грађани у нешто већој мери изражавају негативне ставове према избеглицама и мигрантима, те 48% њих сматра да је потребно забранити улазак овим особама, 62% не жели да већи број избеглица и миграната борави у њиховом окружењу, док 51% сматра да им не треба пружити подршку да се настане у Србији у случају да добију избеглички статус и да су сувише различити од нас да би се уклопили у српско друштво.

Д16. У којој мери се слажете са следећим ставовима

7.5 Ставови према ЛГБТ+ особама

Учесницима истраживања је прочитано и неколико ијава које се односе на ЛГБТ+ особе, како би се проценили њихови ставови о припадницима ове групе. На питање како би се осећали када би видели следеће особе како исказују наклоност у јавности, 72% је одговорило да би се осећали лагодно када би такву наклоност исказивали мушкарац и жена, 33% би се осећало лагодно у случају две жене, а 30% у случају два мушкарца. Другим речима, њих 30% се осећа нелагодно и донекле нелагодно када такве емоције изражавају мушкарац и жена, 70% када то чине два мушкарца и 67% када то чине две жене. Резултати истраживања перцепције грађана показују да већина испитаника, њих 62%, сматра неприхватљивим јавно показивање нежности између две жене, а 68% испитаника налази неприхватљивим јавно испољавање нежности између два мушкарца. Ови проценти су нешто нижи него код представника органа јавне власти. Када је реч о хетеросексуалним паровима, чак 75% испитаника подржава јавно показивање нежности између мушкарца и жене., што је нешто више у односу на представнике органа јавне власти. Уколико се ово упореди са резултатима на нивоу ЕУ, где се 53% испитаника се осећа лагадно када две жене јавно испољавају нежност, а 49% када то чине два мушкарца, може се закључити да грађани и представници органа јавне власти у Србији у још већој мери испољавају далеко већи степен нетрпељивости и неодобравања када су у питању јавне манифестације интимности истосполних парова. Ово указује на доминантнију присутност хомофобичних ставова у српском друштву у односу на просечне европске вредности.

Д17. Користећи скалу од 1 до 10, молим Вас реците ми како би сте се осећали када бисте видели следеће особе како исказују наклоност у јавности (нпр. љубе се или се држе за руке). „1“ значи да се „уопште не бисте осећали лагодно“, а „10“ да бисте се осећали „потпуно лагодно“.

Даље, 73% испитаника представника органа јавне власти се слаже (у потпуности и углавном) да представници ЛГБТ+ популације треба да имају иста права као и хетеросексуалне особе, 71% сматра да нема ничег лошег у романтичном односу између две особе истог пола, док се 49% слаже да истополна партнерства треба да буду дозвољена у Србији. С друге стране, 83% испитаника се не слаже са тврдњом да је хомосексуалност болест коју треба лечити, док се свега 12% слаже са овим, што је значајно мање у односу на грађане (35%). Исто је и са другим изјавама, јер свега 26% грађана подржава легализацију истополних партнерстава, 38% сматра да ЛГБТ+ особе треба да уживају иста права као хетеросексуалне особе и 57% сматра да нема ништа романтично у везама припадника истог пола. Овакво непријатељско расположење према припадницима ЛГБТ+ заједнице представља озбиљан друштвени проблем и захтева хитно предузимање мера ради сузбијања хомофобије, у чему би значајан допринос требало да имају управо представници органа јавне власти.

Д18. У којој мери се слажете или не слажете са следећим изјавама?

7.6 Ставови према Ромима

Представници органа јавне власти се доминантно слажу да су Роми дружељубиви и спремни да свима помогну (84%), као и да негују снажан осећај породице и међусобне солидарности (82%). Истовремено, значајна већина испитаника испитаника се не слаже да су Роми склони криминалу и преварама (84.3%), као и да се су Роми сами криви ако су сиромашни (88.3%). Међутим, веома забрињава податак да свега 30% представника органа јавне власти сматра да већина Рома жели да се образује и запосли као остали грађани. Овај податак је значајно нижи од процента грађана који се слажу са овом тврдњом (52%). Резултати истраживања указују на сложеност и унутрашње противуречности у ставовима према ромској заједници. Иако постоји одређено разумевање тешког социо-економског положаја Рома, истовремено се одржавају одређене предрасуде представника органа јавне власти које додатно отежавају њихову интеграцију.

Д19. У којој мери се слажете или не слажете са следећим изјавама?

7.7 Ставови према особама са инвалидитетом

Резултати истраживања откривају амбивалентне ставове према особама са инвалидитетом у Србији. Тако чак 94,2% испитаника сматра да објекти и саобраћај треба да буду прилагођени особама са инвалидитетом, а 94% се слаже са тврдњом да ове особе могу да се укључе у живот заједнице ако им се обезбеди адекватна подршка. Ови проценти су значајно виши у односу на истраживање перцепције грађана (80%, односно 82% испитаника). С друге стране, велика већина испитаника (84%) се слаже да су особе са инвалидитетом мање продуктивне на радном месту, што је значајно више у односу на грађане (21%). Истовремено 91% испитаника се не слаже да ове особе не би требало да раде одговорне и важне послове, односно 74% испитаника се не слаже да особе са инвалидитетом треба да се сместе у специјализоване установе када не могу да брину о себи. Истраживање перцепције грађана је показало они у значајнијој мери прихватају институционализацију јер се чак 40% испитаника сложило са тврдњом да је за особе са инвалидитетом које не могу да брину о себи најбоље решење смештање у специјализоване установе, уместо пружања подршке у локалној заједници.

Д20. У којој мери се слажете или не слажете са следећим изјавама?

8 Ставови према одговорности и улози институција у борби против дискриминације

Представници органа јавне власти оцењују релативно позитивно ангажовање државе у сузбијању дискриминације.

Тако 40% испитаника оцењује да се држава нешто мање бави проблемом дискриминације него што би то требало, 36% се слаже да то чини таман колико треба, док 12.9% сматра да је ангажман државе много мањи од неопходног. Када се погледају резултати из 2018. године, уочава се да је тада значајно већи проценат представника органа јавне власти сматрао да се држава бави дискриминацијом много мање него што је то потребно (30.2%), нешто мање него што је потребно (36.4%), таман колико треба (27.4%), нешто више него што је потребно (3.7%), односно много више него што је то потребно (2.4%).

Б1 У којој се мери, по Вашем мишљењу, држава бави проблемом дискриминације? (%)

Испитаници који сматрају да се држава у већој мери не бави проблемом дискриминације сматрају да је главни разлог за то постојање приоритетних проблема (62.9%), недостатак политичке воље (16.4%), али и недовољно препознавање значаја дискриминације (11.6%) и постојање предрасуда и дискриминације у државним институцијама (7.3%). Када се укрсте подаци из 2018. године, уочава се да је значајно већи број испитаника сматрао да је разлог за то недостатак политичке воље (29.4%), а много мањи постојање приоритетних проблема (30.3%). Такође, већи значај се давао постојању предрасуда у самим институцијама (15.9%) и непрепознавању значаја проблема дискриминације (21.9%).

Б2 Који је главни разлог зашто се држава у већој мери не бави проблемом дискриминације? (%, они који сматрају да се држава не бави довољно проблемом дискриминације, n=275)

Када се ради о оцени рада Повереника за заштиту равноправности, највећи број представника органа јавне власти сматра да је оно добро (укупно 46.6% - 26% добро и 20.6% одлично), једна четвртина оцењује да оно није ни добро, ни лоше (26.5%), док 14.4% није упознато са радом институције, односно није чуло за институцију /2.9%). Истовремено, свега 7.5% оцењује рад Повереника као лош (3.1% веома лоше и 4.4% лоше).

Б5 Молимо Вас да оцените рад институције Повереника за заштиту равноправности?

Највећи број испитаника позитивно оцењује рад Повереника за заштиту равноправности.

Б6 У борби против дискриминације, да ли држава треба да уведе посебне мере којима се омогућава повољнији положај припадника дискриминисаних група у односу на остале (тзв. афирмативна акција или преференцијални третман)? За сваку од група и области наведите да ли су такве мере оправдане.

Питање увођења посебних мера које су признате и нашим Уставом и законодавним оквиром,представља важну меру у стварању суштинске једнакости у друштву.

Представници органа јавне власти сматрају да су посебне мере најприхватљивије у области рада и запошљавања (пре свега за млађе особе, а потом и за Роме, жене и друге националне мањине), у области социјалне заштите (за старије особе и за жене), у области здравствене заштите (за старије особе и жене), као и у области образовања и стручног оспособљавања (за Роме и за млађе особе).

Интересантно је приметити да су за већину испитаника посебне мере прихваљтљиве у односу на Роме у области рада и образовања, док таква перцепција не постоји у области јавне управе, здравствене заштите, социјалне заштите, културе и медија, становања, иако су ово сфере друштвеног живота у којима су Роми често изложени дискриминацији, или се налазе на маргинама друштва. За жене су посебне мере најприхватљивије у области социјалне заштите, правосуђа и војске и полиције, а за друге националне мањине у области рада и запошљавања и културе и медија. Старије особе, по оцени испитаника, треба да су обухваћене посебним мерама у области социјалне заштите и здравствене заштите, а млађе особе у области рада и запошљавања, образовања и стручног оспособљавања и у области становања.

9 Закључци и препоруке за даље поступање

Истраживање је показало неке позитивне и неке негативне тенденције у односу на истраживања спроведена 2013. и 2018. године са представницима органа јавне власти, али и у односу на истраживање односа грађана према дискриминацији.

Једна трећина испитаника представника органа јавне власти не зна да ли је дискриминација забрањена у Србији, што је значајан пад у односу на истраживање из 2018. године. Истовремено, опао је број представника органа јавне власти који је упознат са постојањем посебног закона - Закона о забрани дискриминације. Такође, значајно је опао број представника органа јавне власти који је упознат са садржајем Закона о забрани дискриминације. Од укупног броја оних који су упознати са садржајем Закона о забрани дискриминације, једна четвртина позитивно оцењује његова решења, што је значајно мање него 2018. године. Исто тако, значајно већи проценат испитаника представника органа јавне власти позитивно је оценио примену закона пре 5 година. Степен препознавања дискриминације код представника органа јавне власти већи је у односу на период од пре 5 и 10 година.

Иако је дискриминација присутна у Србији, о чему сведоче извештаји Повереника за заштиту равноправности, преко две трећине испитаника представника органа јавне власти сматра да се дискриминација ретко испољава у Србији, што је супротно од ставова грађана и ставова изражених у истраживању из 2018. године. Такође, за разлику од истраживања из 2018. године, свега 14.3% испитаника сматра да дискриминација представља значајан проблем у Србији, док преовлађује доминантан став да је она на истом нивоу као и пре пет година.

Представници органа јавне власти не сматрају да је иједан основ дискриминације у Србији нарочито заступљен, али сматрају да се неједнаком третману најчешће изложу особе по основу сексуалне оријентације и родног идентитета, инвалидитета и политичког опредељења. Ипак, код припадности одређеној групи, у значајно већој мери сматрају да је дискриминација заступљена у односу на Роме, жене и мигранте. Истовремено, као најмање дискриминисане мањинске групе перципирају се поједине националне групе, попут Мађара, Хрвата и Албанаца.

Представници органа јавне власти сматрају да је дискриминација најприсутнија у области рада и запошљавања, образовања и стручног усавршавања, јавног информисања и медија, као и социјалне заштите. Област рада и запошљавања препозната је као приоритетна и у претходним истраживањима, али и од стране грађана. Иако резултати показују да представници органа јавне власти имају мање предрасуда од грађана, уочавају се и да су неки њихови ставови амбивалентни, као и да су најмање позитивни у односу на избеглице и мигранте.

Половина представника органа јавне власти се не слаже са тврдњом да дискриминисана лица својим понашањем доприносе да буду дискриминисана, што је ипак мање од грађана, иако се и даље значајан проценат слаже са овом тврдњом (41.9%). Такође, испитаници сматрају да је то најчешће случај са Ромима, ЛГБТ+ особама и мигрантима, исто као и грађани. Такође, они сматрају да су посебне мере најприхватљивије у области рада и запошљавања (пре свега за млађе особе, а потом и за Роме, жене и друге националне мањине), у области социјалне заштите (за старије особе и за жене), у области здравствене заштите (старије особе и жене), као и у области образовања и стручног оспособљавања (за Роме и за млађе).

Значајно мањи број испитаника представника органа јавне власти у односу на истраживања у последњих 5, односно 10 година зна да  је говор мржње санкционисан у Србији. Такође, представници органа јавне власти који су учествовали у истраживању у мањем обиму од грађана сматрају да је говор мржње присутан у Србији. С друге стране, може се закључити да представници органа јавне власти у мањем проценту закључују да је говор мржње присутан у односу на представнике одређене групе, али се и једни и други слажу да су таквом говору најчешће изложени Роми, мигранти и ЛГБТ+ особе. Исто тако, представници органа јавне власти се у значајно већем проценту у односу на претходна истраживања не слажу са изјавом да строго санкционисање говора мржње може лако да угрози слободу изражавања. Тек мање од једне половине представника органа јавне власти (41%) се слаже да јавне раднике и представнике власти треба оштрије кажњавати од грађана за дискриминаторско понашање и изјаве, иако је њихова одговорност за поштовање начела једнакости већа.

 Представници органа јавне власти оцењују релативно позитивно ангажовање државе око сузбијања дискриминације. Они најмање оцењују да судови и тужилаштва третирају једнако све грађане, а највише да то чини Влада Републике Србије. Овај податак посебно забрињава, имајући у виду да правосуђе треба да обезбеди делотворне правне лекове за заштиту од дискриминације. Важно је нагласити и да највећи број испитаника позитивно оцењује рад Повереника за заштиту равнопсравности.

Мање од једне шестине испитаника представника органа јавне власти је било сведок неког случаја дискриминације, или познаје особу која је била дискриминисана. Такође, тек нешто мањи број испитаника сведочи да је лично доживело дискриминацију, што је значајно мање у односу на истраживање из 2018. године. Могуће је да представници органа јавне власти не препознају овакве ситуације, или нису довољно отворени да их признају. Посебно забрињава податак да су представници органа јавне власти који су били изложени дискриминацији, у мањем броју него грађани, пријављивали случај дискриминације којем су били изложени. Иако је мали узорак оних који су случај пријавили, највећи број њих је то учинио неком унутрашњем органу/особи, док је од екстерних механизама најчешће коришћена притужба Поверенику за заштиту равноправности. Највећи број оних који су одговорили да случај нису пријавили сматра да тиме ништа не би постигли.  

Свега 1/10 представника органа јавне власти који су учествовали у истраживању сматра да њихове колеге и сарадници често изражавају дискриминаторске и увредљиве ставове и мишљења. Преко две трећине испитаника изјавило је да се дискриминишући ставови колега не толеришу, што је више него у истраживању из 2018. године, а још мањи проценат сматра да се они понашају дискриминишуће (свега 6.6%). Слично се оцењује и нетолерисање дискриминатроског понашања колега и сарадника. С друге стране, значајно мањи број испитаника је спреман да се супротстави колеги који изражава дискриминаторске ставове и који дискриминаторно поступа, као и да случај пријави, у односу на истраживање од пре 5 година. Такође, значајан је податак да готово једна половина испитаника не би била спремна да случај дискриминације пријави, а када би то учинили, далеко је већи број оних који би се обратили интерним механизмима заштите.

Из свега наведеног, могу се упутити и неке препоруке:

Неопходно је наставити рад на унапређењу капацитета за препознавање и сузбијање дискриминације представника органа јавне власти; 

Потребно је организовати обуке о правном антидискриминационом оквиру, како би сви сви представници органа јавне власти били упознати са тим да је дискриминација забрањена у Србији;

Потребно је уложити напоре да се сви представници органа јавне власти упознају са садржином Закона о забрани дискриминације, као и са имплементацијом закона како би у већој мери могли да дискутују о постојећим законским решењима и њиховој примени;

Требало би организовати радионице за представнике органа јавне власти на којима би се дискутовали суптилнији облици дискриминације, нарочито посредна дискриминација, јер је истраживање показало да се такве ситуације још увек не пропознају као дискриминација у довољној мери. Радионице би требало да укључују и активности на сузбијању стереотипа и предрасуда, посебно у односу на избеглице и мигранте, ЛГБТ+особе, Роме и особе са инвалидитетом; 

Потребно је континуирано радити на оснаживању представника органа јавне власти да се у већој мери супротстављају колегама и сарадницима који имају дискриминишуће и увредљиве ставове и поступања, као и да пријављују случајеве дискрими­нације у већој мери него до сада; 

Важно је уложити напоре да представници органа јавне власти учествују у разбијању предрасуда и стереотипа и негативних ставова грађана према женама, мигрантима и ЛГБТ+ особама у виду њиховог извештавања, пружања правне помоћи, организовања трибина и сл;

Потребно је радити на даљем повећању доступности и видљивости Повере­ни­ка за заштиту равноправности и оснаживању представника органа јавне власти да у већој мери користе екстерне механизме за заштиту од дискриминације;

Неопходно је уложити напоре да се представе резултати коришћења различитих механизама за заштиту од дискриминације, како би и већи број представника органа јавне власти стекао увид у њихову делотворност и чињеницу да се њима постиже резултат - заштита од дискриминације;

Било би пожељно да се наредним истраживањима представници органа јавне власти поделе на представнике управе и представнике правосуђа, како би се добили још потпунији подаци о њиховој перцепцији о дискриминацији, а тиме пројектовале и конкретније мере за унапређење ситуације у области недискриминације.